Ove godine odlučili smo da vam, umesto klasične novogodišnje čestitke, poklonimo nešto trajnije: riznicu saveta, uvida i smernica, ne samo za 2026. godinu, već i za godine koje dolaze posle nje.
Ista pitanja postavili smo stručnjacima iz različitih oblasti: Anđelki Petrović, koja govori iz ugla obrazovanja i savremenih tehnologija u nastavi; Mirjani Gomilanović, koja se bavi ličnim razvojem i liderstvom; Urošu Mitiću, koji promene sagledava kroz psihologiju, coaching i rad sa pojedincima i organizacijama; i Tamari Zavišić, koja donosi perspektivu primenjene etike i regulative veštačke inteligencije.
Ovo nije tekst koji se čita u dahu. Dajte sebi vremena, čitajte polako i sa pažnjom. Vraćajte mu se tokom godine, jer odgovori koje ćete ovde pronaći nisu vezani samo za jedan trenutak, već za način na koji birate da živite, radite i donosite odluke.
Šta znači spojiti nespojivo u vašoj oblasti?
Mirjana Gomilanović
Kada govorimo o razvoju i liderstvu, pre svega je važno da uzmemo u obzir da govorimo o ljudima. O ljudskom potencijalu, ali i vrednostima i uverenjima, o željama, strahovima, predrasudama, iskustvima. Dakle, često se desi da je sve ovo samo po sebi nespojivo. Neki strahovi i limitirajuća uverenja su u direktnoj suprotnosti sa željama i snovima. Svako od nas je jedan mali univerzum – sistem nespojivih elemenata, koji uprkos svemu tome postoji, funkcioniše i raste. Velika je sreća otvoriti se, razumeti i suštinski prihvatiti taj sopstveni unutrašnji svet. Dati prostor i priliku svakom elementu da bude shvaćen, prihvaćen i uvažen. Da ih postanemo svesni. Jer, jednom kad nešto osvestimo, više nikada to ne možemo da „odnesvestimo“. Sa osvešćivanjem se dešava i čarolija – prilika da integrišemo sve naše delove na zdrav, koristan način. Nekim obrascima ćemo dozvoliti da i dalje budu deo nas, da nas vode i vuku kroz život. Druge ćemo otpustiti kao nekorisne i limitirajuće. Većinu ćemo prihvatiti kao svoje, sa tom razlikom što ćemo sada - svesni njihovog postojanja, namere i uticaja, preuzeti kontrolu nad njima (do trenutka osvešćivanja uloge su bile drugačije – obrasci su upravljali našim ponašanjima i odlukama). I tako dolazimo do integracije - magije spajanja nespojivog.
Uroš Mitić
Često se za mene kaže da spajam nespojivo time što se istovremeno bavim psihoterapijom i HR konsultantstvom. Te dve oblasti se neretko doživljavaju kao suprotstavljene, čak konfliktne. Ja ih lično nikada nisam tako doživljavao. U oba konteksta moj zadatak je vrlo sličan: da pomognem ljudima da osveste procese koji ih sputavaju da žive i rade na način koji im je dugoročno održiv i smislen. Bilo da je preko puta mene terapijski klijent ili menadžer, u oba slučaja je to čovek sa svesnim i nesvesnim obrascima koji ga dovode u problem koji želi da razume i razreši. Razlika je uglavnom u jeziku i terminologiji, ne u suštini.
Anđelka Petrović
Što bi rekao Bernhard Šlink, nemački pravnik i pisac, ovo je dobro pitanje na koje nemam dobar odgovor. Evo i zašto. Ono što već 15 godina radim u svojoj nastavnoj praksi, način na koji doživljavam, oblikujem i praktikujem metodiku i pedagogiju za nekoga izgleda kao apsolutni spoj nespojivog. Za druge, pa i za mene, moja praksa počiva na prirodnom spoju između onoga što podrazumeva učenje (u tradicionalnom smislu) i onoga što su zahtevi 21. veka (u modernom smislu). Tako nekome može izgledati nepotrebno, suvišno ili besmisleno uvesti savremene informacione tehnologije u nastavu ili koučing veštine. Nekome je, takođe, neprihvatljivo da se pomiri sa činjenicom da nastavnik u 21. veku više nije onaj koji donosi informacije, već onaj koji poseduje veštine, digitalnu pismenost i razvija kritičko mišljenje kod učenika. Za kolege i roditelje učenika koji dele ovakve stavove, moja praksa je spoj očekivanog i srodnog. Za one druge, to je, zaista, spoj nespojivog.
Tamara Zavišić
U AI etici, pravu i upravljanju spojiti nespojivo znači prevesti tri jezika koji se često međusobno ne razumeju. Dakle jezik biznisa (brzina i rezultat), jezik tehnologije (mogućnosti i ograničenja) i jezik prava/etike (granice i odgovornost). U praksi, to je trenutak kada tim shvati da usklađenost svakako nije kočnica, nego prost dizajn odluka. Definišemo šta radimo, zašto to radimo, koje rizike prihvatamo i kako ih držimo pod kontrolom. Nespojivo postaje spojivo kad se ne raspravlja o principima apstraktno, nego o konkretnim scenarijima, posledicama i merama.
Gde ljudi danas najviše osećaju da ne mogu da usklade sve što se od njih traži?
Tamara
U momentu kada se prepliću tempo i odgovornost. Od ljudi se očekuje da budu brži nego ikad, a greške su nažalost skuplje nego ikad. I to reputaciono, pravno, bezbednosno. Posebno je interesantno izdvojiti različite koontekste. U organizacijama se odgovornost često formalno deli na sve, što u praksi znači da je niko zaista ne preuzima: politike postoje kao dokumenti, ali ne funkcionišu u svakodnevnom radu niti su ugrađene u proizvode i procese. Kod pojedinaca, s druge strane, postoji stalni pritisak da prate sve nove alate, trendove i informacije, uz strah da će propustiti nešto važno. Rezultat je paradoks u kojem veća količina informacija ne donosi veću sigurnost, već smanjuje osećaj kontrole.
Uroš
Živimo u društvu koje proizvodi ogroman broj paralelnih očekivanja. Od ljudi se istovremeno očekuju karijerna postignuća, stabilna i skladna porodica, visoka primanja, dobar fizički izgled, kvalitetni partnerski, porodični i prijateljski odnosi. Ta očekivanja dolaze sa svih strana: sa društvenih mreža, iz porodice, iz organizacija u kojima radimo. Problem je što su ona često međusobno suprotstavljena. U terapijski proces ljudi vrlo često dolaze upravo zbog iscrpljenosti koja nastaje kada pokušavaju da odgovore na sve te zahteve istovremeno, bez jasnog prioriteta i bez prava na granice.
Mirjana
Očekivanja, očekivanja. Očekivanja. Na pitanje: „Šta ti je najvažnije u životu?“ mnogi će početi da odgovaraju sa očekivanim: „Zdravlje, porodica, posao…“. Tek ako sebi daju dovoljno vremena da budu hrabri, iskreni i autentični, doći će do nekih reči poput: „Ljubav, unutrašnji mir, sreća, sigurnost, duhovnost, razvoj, sloboda, izazovi, dobri odnosi, integritet, poštovanje, poverenje, pravičnost, ….“ U brzopromenjivom svetu, koji je kao takav nesiguran, nepredvidiv, kompleksan i nedefinisan, vremena da se okrenemo sebi i postavimo pitanja poput: „Šta je meni od ove situacije potrebno?“ , „Šta mi tačno smeta?“ „Kako se tačno osećam?“ ili „Kako ovo što sada radim radi za mene u budućnosti“ gotovo i da nema. Razumevanje sebe, svojih potreba, a pre svega svojih osećanja je postalo luksuz. Koliko često sebe zapitate: „Kako sam, ali stvarno?“ . Čak i ako to uradimo, doći ćemo do odgovora da smo ljuti ili besni, a zapravo smo razočarani, uplašeni, iznevereni, posramljeni….. Pritisak perfekcije (kako sa društvenih mreža, tako i iz površnih poslovnih i društvenih odnosa), koji dolazi iz iskrivljene definicije uspešnosti od pojedinca zahteva da je uvek i u svakoj situaciji na 100% svojih sposobnosti - posvećen partner, strpljivi roditelj, ekspert, empatičan i fleksibilan lider, vizionar, inovator, nasmejan i doteran motivacioni govornik... A, zapravo smo svi mi, opet – samo ljudi. Naših 100% u toku dana, nedelje i godine varira. Neusklađenost sa sopstvenim željama i očekivanjima, preveliki izazovi po pitanju znanja i iskustva, neprospavana noć (iz bilo kog razloga), gubitak u porodici, briga za zdravlje, iščekivanje vesti o deci, nesigurnost sopstvenog posla i sl. su situacije koje zaokupljaju veliki deo našeg bića. Crpe energiju, fokus, misli, osećanja. Zbog toga ćemo nekim danima imati kapacitet da „ponudimo“ svom timu i kompaniji znatno manje energije nego prošle nedelje. Fer je o ovome razgovarati. „Čekirati“ se. Najpre sa samim sobom, a zatim i sa timom. Proveriti koliko svog kapaciteta danas unosimo u zajednički prostor. Uskladiti sopstvena i tuđa očekivanja sa mogućnostima. Prioritizovati zadatke, postaviti rokove, otpočinjati diskusije tako, da obezbedimo da je to što smo danas doneli, današnjih 100%, moguće maksimalno iskoristiti. Jer, već sledećeg dana apsolutna vrednosti tih 100% će biti viša.
Anđelka
Nesklad, pre svega, po mom mišljenju, postoji između sfere privatnog i profesionalnog. Paradoks nastavničkog posla je u tome što je on nezavršen. Trenutak kada izađem iz škole ne znači da je moj radni dan gotov. Naprotiv, zvono za kraj časa označava da se moj posao nastavlja, samo u drugom okruženju. Taj osećaj je često preplavljujući. Neretko se dogodi da mi je daleko lakše i zanimljivije održati čas nego sedeti kod kuće, za računarom, sastavljati testove, pisati pripreme za čas, pregledati pismene zadatke, sastavljati izveštaje koje niko ne čita, sređivati administraciju, odgovarati na mejlove roditelja i poruke učenika. Ta vrsta nesklada loše utiče na mene, ali i na moje ukućane. Verujem da i u drugim profesijama postoji slična vrsta iscrpljivanja. Trudim se da uspostavim sklad između sfere poslovnog i sfere privatnog, međutim, na kraju, pismeni zadaci moraju biti pregledani, prokomentarisani i ocenjeni ma koliko se vi upinjali da postavite jasnu granicu između škole i vašeg privatnog života.
Koja jedna veština će nam biti najvažnija u godinama velikih promena i zašto?
Tamara
Definitivno razumna procena. Dakle, razumna procena ne znači „brzo učenje” niti deklarativnu „adaptabilnost”, već sposobnost da se pod pritiskom donesu kvalitetne odluke na osnovu ograničenih informacija. To podrazumeva sposobnost da se prepoznaju relevantne informacije, postave prava pitanja, proceni rizik i razume gde automatizacija donosi stvarnu vrednost, a gde uvodi nove vrste grešaka. U svetu u kojem će alati postajati sve dostupniji, prednost neće imati oni koji samo znaju da koriste AI, već oni koji ga koriste odgovorno i smisleno, i umeju da to jasno komuniciraju drugima.
Uroš
Za mene je to veština postavljanja ciljeva. Kada u igri Super Mario istovremeno pritisnete sve komande, Mario stoji u mestu. Isto se dešava i u svakodnevnom životu. Kada pokušavamo da idemo u svim pravcima, zapravo ne idemo nigde. Sposobnost da definišemo ciljeve koji su jasni, precizni, vremenski utemeljeni, ali i lično smisleni, omogućava nam da ostanemo usmereni i stabilni u društvu koje se neprestano menja. Bez toga lako skliznemo u raspršenost, hronični stres i gubitak osećaja identiteta.
Mirjana
Ples! Ima ljudi koji život prožive posmatrajući sopstveni život i svet oko sebe iz ćoška. Kao da su se super lepkom zalepili za pod i ne mogu odatle da izađu. Stoje i čekaju da neka „viša sila“ donese prilike, mogućnosti, rešenja, sreću…. Tužni, uplašeni ili samo pomirljivi, veruju da je moć van njih. Da oni nemaju uticaj, snagu, priliku, pa čak ni pravo da učestvuju u kreiranju sopstvenog života. Ostaju rigidno zarobljeni u sopstvenom univerzumu uverenja, strahova, ali i vrednosti i principa, često kritikujući okruženje. Nasuprot njima, druga grupa super-osnaženih ljudi, veruje da je sve na njima, da se svaka prepreka mora skloniti sa puta ostvarenja njihovih snova i želja. Sve je vredno borbe za sopstvene ciljeve. Oni su kovači sopstvene sreće, kreatori prilika i uspeha. Život je njihov i oni su tu da ga odbrane, ostvare i poseduju.
Anđelka
Ovu školsku godinu započela sam usavršavanjem svojih koučing veština kao i velikim kursom iz oblasti liderstva i preduzetništva. U 2026. godina usmeriću se na preduzetničke veštine i znanja. To iskustvo može biti preneto i u učionicu. S druge strane, stečeno znanje i iskustvo će mi pomoći da se osetim sigurnije u nesigurnim vremenima i da, ako poželim, preoblikujem ili promenim profesiju.
Kako u svom radu spajate ono što izgleda
suprotstavljeno: tradiciju i inovaciju, etiku i tehnologiju?
Anđelka
Ministarstvo za telekomunikacije dva puta je, u prethodnim godinama, nagradilo moj rad na polju spajanja savremenih informacionih tehnologija i nastave. Ministarstvo prosvete je tokom korone moj čas posvećen Tolstojevoj Ani Karenjini nagradilo kao jedan od najboljih časova na daljinu. Postala sam jedan od 4 nacionalna AI navigatora. Moja uloga je da ohrabrim nastavnike, kroz mentorstvo, da se upuste u svet veštačke inteligencije. Imam Instagram profil posvećen školi, školskom životu i nastavničkoj praksi koji prati skoro 30 000 ljudi i dece (just_srpski). Rekla bih da mi spajanje naizgled suprotstavljenog dobro ide.
Uroš
U mom radu, tradicija i inovacija nisu suprotnosti već različiti slojevi istog procesa. Tradicija mi daje dubinu razumevanja čoveka: kako nastaju obrasci, šta je etički okvir odnosa, gde su granice odgovornosti i moći. Inovacija i tehnologija su alati koji taj rad mogu da učine dostupnijim, bržim i prilagođenijim savremenom kontekstu. Isto važi i za etiku i tehnologiju. Tehnologija bez etike postaje dehumanizujuća, a etika bez razumevanja tehnologije ostaje nemoćna. Moj kriterijum je jednostavan: svaka inovacija mora da služi čoveku, a ne obrnuto. Ako tehnologija ne doprinosi psihološkoj bezbednosti, autonomiji i razvoju ljudi, onda ona u mom radu nema svoje mesto.
Mirjana
Prirodna radoznalost i ta sreća da sam, najverovatnije zahvaljujući svojim roditeljima i okruženju, uspela da zadržim dete u sebi, mi otvara prostranstvo istraživanja, isprobavanja i integrisanja raznih pristupa i perspektiva. Ta radoznalost mi je, sa druge strane, dala priliku da preispitujem prilike, stavove i time potpuno obesmislim dogmatski pristup životu. To znači da sve što mi deluje interesantno, zanimljivo, svrsishodno istražujem, prihvatam (ili odbacujem) i povezujem sa onim što već postoji u mom sistemu. Često se desi i da neke navike, prakse, ideje koje su postojale u moj univerzumu u prošlosti, prestanu da budu korisne i ja ih (sa ne velikom lakoćom, priznajem!) tamo i ostavljam.
U mom pristupu kombinujem principe koučinga, ali i emocionalne inteligencije, neuronauke, joge, pranajame, spiralne dimanike, konstelacija, ali i svog korporativnog iskustva i inženjerskog mozga. Ipak, ja sam magistar elektrotehnike J. I pored toga, moja prva reakcija na AI je bila otpor. Ljudskost, kontakt, razmena emocija i energije je nešto što je osnova mog bića i načina življenja života. To je moj način, moja filozofija, moj izvor. Na drugi pogled, shvatila sam da je, kao i svaki alat, AI olakšica, prečica, a po nekad i sjajan „sparing“ partner za vežbanje moždanih vijuga!
Tamara
Tome pristupam metodološki. Najpre sagledavamo kontekst i svrhu, a tek potom biram rešenja. Ono što nazivamo tradicijom često je skup naučenih lekcija o rizicima i greškama koje su se već dešavale, dok inovacija predstavlja pokušaj da se ti isti problemi reše na bolji način. Etika i tehnologija nisu u sukobu; pravi problem nastaje kada se tehnologija primenjuje bez jasne odgovornosti. U praksi to znači da polazimo od jasno definisanih slučajeva upotrebe (šta se radi i za koga), zahteve pretvaramo u konkretne operativne mehanizme poput ljudskog nadzora, evidencije odluka, procena uticaja i upravljanja dobavljačima i da upravljanje gradimo kao deo samog dizajna sistema, a ne kao naknadni dokument. Najvažnije, tražimo rešenja koja funkcionišu u stvarnim uslovima, čak i kada nisu idealna na papiru.
Ako pogledamo ka 2026. godini, koja poruka može da ohrabri čoveka koji se plaši brzih promena?
Mirjana
Navikli smo već da čujemo rečenice poput „Jedina konstanta je promena“.
Promene su tu. Neizbežne, sveprisutne. One nisu počele sada, niti pre 5 godina. Svet se menja od uvek. I nastaviće da se menja. Kojim tempom – to ne možemo sada da predvidimo. Zato, treba da naučimo da plešemo i sa promenama.
Naša prirodna reakcija na promenu je otpor. To nam diktira struktura našeg mozga. Amigdala, glavni procesni centar za emocije u mozgu, burno reaguje na promene. Tada osećamo strah od nepoznatog, od napuštanja zone sigurnosti. Makar to poznato i sigurno bilo loše, radije ćemo ostati tu, nego iskoračiti u nepoznato (a bolje).
Način da pomognemo sebi pri pozivu da (se) menjamo je da veliku promenu usitnimo. Da smanjimo korake kojima ćemo izlaziti iz zone sigurnosti. Malo po malo. Da „prevarimo“ amigdalu i ne dozvolimo joj da burno odreaguje. Konstantnim malim promenama (ostvarenjem mini ciljeva na putu do velikog cilja) u konačnici ćemo stići tamo gde smo želeli, uz manje izlučenog kortizola (hormona stresa), a više dopamina (hormona postignuća) i serotonina (hormona sreće). Time menjamo i sopstveni doživljaj promene na duži rok, te će svaki sledeći poziv na promenu izazvati manji otpor. Kao neka vrsta teretane za promene.
Uroš
Rekao bih mu da je u redu da se plaši. Strah nije znak slabosti, već signal da nam je stalo. Njegova uloga je da nas uspori taman toliko da razmislimo, da osmislimo plan B, da ostanemo budni i prisutni. Problem ne nastaje zbog straha, već kada pokušamo da ga ignorišemo ili potisnemo. Ako ga slušamo, ali mu ne prepustimo upravljanje životom, strah može da postane saveznik u vremenima promena.
Anđelka
Promene su neumitene. Kao život. Kao smrt. Prirodno je i normalno da ih se plašimo. Ko voli neizvesnost i nesigurnost? Međutim, što pre prihvatimo činjenicu da je promena sastavni deo života i hrabro se bacimo u bujicu, lakše će nam biti. Opiranje promenama je ogroman utrošak energije bez rezultata.
Tamara
Ne moraš da pobediš brzinu sveta. Treba da povratiš osećaj upravljanja nad onim što uvodiš u svoj rad i život. 2026. neće nagraditi one koji „isprate sve”, nego one koji imaju kriterijume: šta prihvataju, šta odbijaju, šta testiraju i pod kojim uslovima. Strah od promena je često strah od gubitka kontrole. Dobra vest je da se kontrola ne vraća tako što znaš sve, nego tako što imaš okvir. Postavi granice, proveri, meri posledice i ostavi prostor za čoveka. Brzina je tu. Ali odgovornost je i dalje izbor. Birajmo pravilno.
Za godinu koja dolazi
Ovaj intervju nije tu da zatvori temu, već da je otvori. Ostaje vam da odlučite kako ćete iskoristiti ono što već imate, kako ćete prihvatiti promene koje dolaze i u šta ćete svesno ulagati svoje vreme, trud i znanje. Nadamo se da će vam ovaj razgovor doneti jasnoću u makar jednoj odluci koja vam je važna.
I beskrajnu zahvalnost dugujemo našim sagovornicima, jer su nam obogatili život neverovatno vrednim uvidima i podsetili nas koliko je važno slušati, pratiti i podržavati prave ljude i izuzetne stručnjake.
