Ulazak u poslovni svet je jedan od onih trenutaka za koje te niko stvarno ne pripremi.
Jednog dana imaš ispite, semestar i jasne rokove — a sledećeg, neko ti kaže: „Evo, sad si profesionalac.“ Naravno da to deluje kao šok.
Mnogi mladi u Srbiji trenutno traže posao i osećaju isto što i ti: zbrku, nesigurnost, pritisak, poređenje sa drugima. I to je potpuno normalno. Tranzicija iz identiteta studenta u identitet mladog profesionalca nije laka — nestaje struktura koju si godinama imao/la, a pojavljuju se očekivanja koja retko ko ume jasno da definiše.
Uz sve to, tržište rada je haotično. Na poslu se stvari menjaju iz dana u dan, rokovi nisu uklesani u kamen, a povratnu informaciju često moraš sam/a da tražiš. Nije problem u tome što „ne znaš dovoljno“, već u tome što se ceo sistem u kojem funkcionišeš menja. I logično je da ti treba vremena da se prilagodiš.
Tu negde se pojavljuje i najveći neprijatelj početka karijere: mitovi.
Mit da prvi posao mora biti savršen.
Mit da moraš odmah znati šta želiš da radiš.
Mit da odbijanje znači da nisi dovoljno dobar/dobra.
Istina je potpuno suprotna — prvi posao je tek početna tačka, a pravac otkrivaš kroz iskustvo, ne unapred.
Ako ti je mentalno teško, to ne znači da si slab. Većina mladih ulazi u ovu tranziciju sa dobrim dozama stresa. Važni su mali koraci koji ti vraćaju stabilnost: kratke pauze, struktura dana, fizička aktivnost, dnevnik učenja, razgovor s nekim ko ima malo više iskustva. Ne radiš to da bi nestala anksioznost — radiš to da bi naučio/la da je obradiš i nosiš se sa njom.
Isto važi i za odbijanje. Ono boli, ali ne zbog samog događaja — već zbog načina na koji ga tumačimo. Ako svaki „ne“ pretvoriš u dokaz da ti nešto fali, normalno je da izgubiš motivaciju. Ako ga, međutim, vidiš kao sastavni deo procesa, mnogo brže se vratiš u pogon.
Šta zapravo pomaže na početku? Nije to jedan veliki potez.
To su sitne, dosledne stvari: učenje novih veština, istraživanje kompanija, razgovor s ljudima, traženje prilika, male rutine koje te drže stabilnim. Sve to zajedno gradi nešto što se zove career adaptability — sposobnost da se prilagodiš, istražuješ, razumeš sebe i veruješ da možeš da doprineseš čak i kad tek počinješ.
Dobra vest je da profesionalni identitet ne pada s neba. Ne moraš da ga „nađeš“.
Gradiš ga kroz iskustva, projekte, pokušaje, greške, odbijanja, razgovore i male pobede. I što si autentičniji/a u tom procesu — to će tvoja karijera biti stabilnija.
A ako želiš da sebi olakšaš start, postoji jednostavan sedmodnevni mini-plan iz materijala:
uredi CV, napravi elevator pitch, prijavi se na nekoliko prilika, istraži kompanije, radi na veštinama, razgovaraj s nekim iskusnijim, i na kraju — napravi refleksiju. Sitno, ali moćno.
Jer istina je jednostavna:
posao će doći.
jasnoća će doći.
samopouzdanje će doći.
Najbitnije je da napraviš prvi korak — pa onda sledeći.
